«Pomiluj Bože, one koji su, žedni proleća,
iščezli kao osmeh tih
među zvezdane svetove.
Pomisli, Bože, na njih
u čas kad prosipaš cvetove
povrh kutova svih.

Zakloni, Bože blagi, svojim glasom
naš smeh, i naš glas,
ako radosni budemo u dan
kad, žedni života i mladosti,
oni odoše od nas;
zaseni svetlošću večnom njihov vid,
o, Bože blagi, jer mene je stid
časa zemaljske radosti.

Zakloni, Bože, srcem svojim
naše srce u čas kad se proleće rađa,
kada cvetanja, kada sunca moć
budu u nama tugu ubili;
kad prođe najpre čas, pa dan, pa noć,
a mi se ne setimo njih
ni časa kad smo ih izgubili.

Zakloni, Bože, zemaljske stolove i čaše
od njih, koji više ne sedaju
za prolećne gozbe naše;
od njih, čije duše sad kruže
iznad vrline i zlosti;
na čijem srcu mladom cvate ruže
u čas kad su u šumi lasta
i ljubav u srcu našem
prvi gosti.»

(«Pomiluj Boze»Desanka Maksimovic)

3,5 godine tisine, muka, cutanja, zataskavanja zlocina, cekanja zastare i sramnog pokusaja zastite ubica u belom, Hipokratovih krivokletnika. 3,5 godine sve BH institucije se kriju iza (ovde uobicajenih reci) “nismo nadlezni”.

A ko je nadlezan? Korumpirani tuzioci, sudski vestaci, VSTV? ONI CUTE! Hoce li konacno POCETI raditi svoj posao? Hoce li vise prestati stititi svoje prijatelje, rodjake, stranacke kolege i okrenuti se sprovodjenju zakona ove drzave? Hoce li institucije sistema ikada profunkcionisati? Snose li i gradjani deo odgovornosti? Dokle ce cutke posmatrati vladavinu mafije? Dokle misle cutati? Dok im se ne desi nesto slicno?  

Ja necu da cutim. Svaki dan, svaki tren, podsecam ceo svet na zlocin ucinjen mojoj porodici, mome sinu, prekrasnom mladicu kojem prokleti dzelati u belom oduzese zivot u 26-oj godini. Namerno? Zbog nemara? Neznanja? Oholosti? Bolesne sujete? Zbog svega nabrojanog jer im je receno da je Denisova dijagnoza “teski kardioloski slucaj”. Dakle, svesno su zanemarili misljenje kolega dr Keser Dragana, koji je doveo Denisa na Internu kliniku. Jesu li ubili moga sina namerno?

 

Tri godine je proslo od javnog saopstenja UKC-a objavljenog u “Dnevnom avazu” 25.01.2006.godine.

Saopstenje je svakako i jedan vid priznanja greske lekara bez obzira sto je pazljivo i vesto sroceno,  kako ne bi bilo “omca oko vrata” UKC-u koje se tako plasio Kasim Muminhodzic, tadasnji medicinski direktor i zestoki protivnik ovog saopstenja.

Dovoljno je uporediti samo jedan nalaz, napisan ujutro 25.07.2005.godine, na dan Denisove smrti, sa nalazom obdukcije I SVE JE JASNO! Samo sudskom vestaku Cihlarz Zdenku i tuziocima Iveljic Ivi i Koval Slavenu nije HTELO biti jasno. Ali o njihovom moralu i profesionalnoj etici vec sam pisala.

 

Nalaz Samire Hasic u ponedeljak 25.07.2005.godine na dan Denisove smrti i nalaz obdukcije od 26.07.2005.godine (ova dijagnoza stoji i na otpusnoj listi 25.07.2005.godine ??? sto je jos jedan dokaz laziranja dokumentacije koju smo trazili) dovoljan je dokaz GRESKE - POGRESNE DIJAGNOZE!

Prvu pricu o tragediji koja moje porodice pod nazivom «PRAVDA ZA DENISA» pocela sam prosle godine na tuzlanskom forumu «TUZLARIJE». Forum je jako dobar, postavljeni dokumenti su jasni i citljivi :

http://bhstring.net/tuzlauslikama/tuzlarije/forum/viewtopic.php?TopicID=416618&page=0

 

Danas, nakon 3,5 godine ili 42 meseca, kako Denisa na rukama iznesosmo iz stana, jos cujem njegov glas i tiho izgovaranje tu sam, tu sam…na svaki moj poziv Deno. Plasila sam se ponovne “smrti” iz koje smo ga tek bili povratili, pa sam ga neprestano zvala da se javi, dok smo ga nosili niz stubiste.

 

Cesto cujem i razmisljam o te dve reci : TU SAM, TU SAM..., kao da je moje sunce predosecalo da se vise nikada nece vratiti u stan i da vise nikada nece biti tu.

 

Nikada se moje cedo vise nije vratilo kuci! Ostao je papir sa poslednjim njegovim rukopisom : izmereni pritisak 23.07. u 23h.

 

A na Internoj klinici, tu noc su, i dalje do jutra 24.07.2005., jos uvek bili dezurni Mario Krizic i Salih Azapagic, oni isti diletanti koji su popodne oko 17h Denisa vratili kuci posle inekcija koje su mu dali za snizenje krvnog pritiska.

 

Tu noc na prijemnom u tzv.dnevnoj bolnici Interne klinike, Denis je ocu ispricao kako zna da je bio mrtav i da je video crne patke. Ipricao mu je i cudan san za to kratko vreme soka ili klinicke smrti : sanjao je oglas u novinama o prodaji crnog auta – Pezo 406. Prodavao se za 50 KM. Hteo je nazvati da ga kupi Enisi, ali nikako nije mogao videti broj telefona koji treba nazvati.

 

Mario Krizic i Salih Azapagic - dzelati ! Hoce li ikada biti kaznjeni za svoj zlocin? Da, hoce! Ja sam svoj zivot posvetila tom cilju, obecanje svom voljenom sinu cu ispuniti!

 

Sta su sve ti diletanti zamisljali, sta su radili, sta su preduzeli?

Cak je i protokol jedna prepravljana brljotina! Na njihovom nalazu od 23. i 24.07.2005.godine upisan je broj protokola 6694 od 25.07.2005. Drugi protocol, broj 3695 bez datuma, je vidno prepravljan, a  stoji potpis Barakovic Fahira koji se na Klinici pojavljuje tek 25.07.!!?

 

Ko su ova dvojica diletanata? Bednici koji su zasluzili da ih se izbaci na ulicu, daleko od pacijenata. Ko ih stiti i dozvoljava ubistva zbog njihovog nemara, neznanja, sujete, oholosti? Pogotovo sto su neke njihove kolege bile zgrozene cinjenicom da smo imali takvu nesrecu da ti BAKSUZI budu dezurni! Nazalost oni nisu jedini. UKC je pun takvih diletanata, nazovi doktora! To se svaki dan potvrdjuje!

 

Proketi da ste Mario Krizic i Salih Azapagic!

Prokleti da ste Samira Hasic i Fahir Barakovic!

 

Ne volim praznike.

Ni jedan praznik.

Denis ih je voleo.

Sve …

Voleo je cestitati, slaviti - bozice, bajrame, rodjendane…

Voleo je poklanjati prijateljima sitnice, lampe koje je sam radio…

Voleo je sve sto mladost voli.

 

Poslednja Nova godina koju je Denis docekao sa svojim prijateljima bila je 2005.godina.

Poslednju cestitku prijateljima sirom sveta poslao je na e-mail adrese.

Iskoristio je moj crtez koji sam na racunaru crtala misom u programu “Paint”.

Sam je dopisao reci za srecnu Novu 2005.godinu.

Ta njegova cestitka je ostala u racunaru.

 

«I sutona celog sneg je tiho pado,

umoran i gust.

Veceras bih nekog ugledala rado;

Ali njega nema. Put je davno pust.

Samo s bledog neba beloj zemlji slece

Pahulje kroz mrak.

O, kako je bolno kad ti doci nece

Neko koga cekas, a spusta se mrak.»

(Desanka Maksimovic)

 

Nikada vise necu docekati svoga sina.

Prokleti da ste dzelati u belom :

 

1. Mario Krizic i Salih Azapagic, 23.07.2005.
2. Samira Hasic, 24.07.2005.
3. Fahir Barakovic, 25.07.2005.
4. i ostali ucesnici - pomagaci, zna se koji! 

«Od mene do njega moze se samo mostom duge.

Od mene do njega moze se samo jezerom mesecine.

Od mene do njega moze se samo srebrnom i strmom stazom ptice.

Mostovi, reke i staze, kojima ljudi hode, oko njega obilaze.

On je kao suncevo plameno ostrvo odvojen sjajem od svega sveta.»                    

(Desanka Maksimovic)

  

Denis je obozavao Josipu Lisac. Isao je na njene koncerte, kupovao svaki novi CD. Kad je on bio u stanu, tu je bila i Josipa.

Na stolu su ostali stihovi ispisani Denisovom rukom :

«Jedna mladost. Jedan svijet nade raste tiho u srcu tvom.
Drugi za te ovaj svijet grade s malo prave istine u tom...» 

 

 

 

SINE MOJ,

od poslednjeg pogleda na Tvoje zatvorene okice, koje nikada vise necu videti, MOJ ZIVOT JE ZAUVEK POSTAO TVOJ.

Volim Te dusice moja i volecu Te vecno!  

TI SI UVEK TU