“SLAVNI” UKC TUZLA ?

Dana 20.09.2005.godine na protokol UKC-a predali smo zahtev za pokretanje istrage (interne – unutar UKC-a) povodom smrti naseg sina Garagic Denisa, a vec sutradan, 21.09.2005.god. na Denisovo ime postom stize racun UKC-a za intervenciju dezurnih lekara (Mario Krizic i Salih Azapagic) na Internoj klinici dana 23.07.2005.god. oko 16h. Nigde nema pisanog traga njihove «intervencije», a knjiga protokola je prepravljana (vidljivo iz kopije koju posed. Tog dana dezurni Mario Krizic i Salih Azapagic dali su Denisu inekcije za snizenje pritiska i vratili ga kuci.

Tek kasnije saznajemo da je pomenuti dvojac “strucnjaka” vec to popodne 23.07. odoka procenio svoju “dijagnozu” – da je u pitanju droga, jer tu istu noc kad smo Denisa ponovo doneli u teskom stanju rekli su da “takvih” njima dolazi svaki dan troje-cetvero. Dakle, ostali su pri svom popodnevnom “strucnom” misljenju, te nisu ni nameravali uvaziti, niti reagovati na recenu im dijagnozu od strane doktora u Denisovoj pratnji da se radi o “teskom kardioloskom slucaju”.

 

Sledeci dan (nedelja 24.07.2005.godine i noc na 25.07.) dezurna Samira Hasic, u ponedeljak ujutro 25.07. u 8h u svom izvestaju, opet “strucno” hipokratovski, prihvata vec “uspostavljenu” (pogresnu) dijagnozu svojih prethodnika i u svom misljenju preporucuje ukljucenje psihijatra (zbog ovisnosti).

Tog istog dana u 12h i 30minuta moj sin Denis je preminuo.

 

Tek kasnije smo saznali da su svi bili sokirani i zaprepasceni “iznenadnom” Denisovom smrcu, jer su u istom trenu shvatili gresku u dijagnozi.

Zalosno je da je moj sin, sa teskom kardioloskom bolescu, preminuo na GASTROLOSKOM  odelenju Interne klinike. Neka je na cast klinici, njenim lekarima i rukovodstvu “slavne” (kako se sami hvale) tuzlanske klinike! Jedan kardiolog ove iste klinike rece (naravno u cetiri oka) za Denisov slucaj : «to je veliki samar nasoj dijagnostici».

 

 

Na nas zahtev od 20.09.2005.god.upucen UKC-u na ruke direktoru UKC-a Tuzla, Mujkanović Nedretu, 08.10.2005.god. stize odgovor od medicinskog direktora Muminhodzic Kasima u kojem pise kako su “formirali Strucni tim koji ima zadatak da ispita sve okolnosti vezane za smrt Vaseg sina Garagic Denisa tokom lijecenja na Klinici za interne bolesti”.  Nikada nismo dobili misljenje “Strucnog tima”.

 

I to je sve sto se tice “slavnog” UKC-a u Tuzli, osim saopstenja, odnosno demanta pogresne dijagnoze koja je u javnost plasirana od strane njihovih zaposlenika. Saopstenje je objavljeno u “Dnevnom avazu” 25.01.2006.godine, posle sestomesecne borbe sa direktorom Mujkanovic Nedretom i kocopernim Muminhodzic Kasimom koji je uporno odbijao tako nesto sto bi znacilo (njima “slavnima”) “stavljanje omce oko vrata UKC-u”.

Pazljivim pregledom dokumentacije uocila sam nesto cudno. Naime, sve anamneze nose datum 25.07.2005.godine, kada je vec nastupila smrt moga sina. Ocito je da se radi o naknadnom «friziranju» kada su shvatili svoju kobnu gresku.

Citiram deo iz zahteva klinici od 20.09.2005.god. :

 

 

Ovo sve navodim jer me strašno boli, kao roditelja, da se u izvještajima preuzetim iz klinike pišu GRUBE NEISTINE, a posebno što se vidi u drugom dijelu teksta-izvještaja, za koji ja sumnjam da je naknadno dokucan, a to je da pacijent:

 

 

–          negira teško disanje – ??? (o kojem to oni pacijentu pišu?)

–          negira bol u grudnom košu – ??? (nemam komentara)

–          ima dobar apetit – ??? (možda, ako se tako tretiraju one silne boce infuzije )

–          ima dobar san – ??? (ko, ako misle na sebe-doktore, onda sigurno nije laž)

–          nema temperaturu – ??? (ko je i kada mjerio?)

–          ne puši duhan – ??? (rečeno im je da je puno pušio).

 

Zaključak se nameće sam po sebi : kad je sin preminuo okružen tolikim brojem medicinskog osoblja, onda su u trenu svi shvatili da su od samog početka totalno promašili dijagnozu, odnosno sve vrijeme išli u pograšnom pravcu u određivanju dijagnoze. S obzirom da smo podnijeli zahtjev za obdukciju i zahtjev za izuzimanje kompletne bolesničke dokumentacije, vjerovatno su sa gore navedenim negiranjima «štimali» izvještaje, kako bi im koliko-toliko išli u prilog kod dokazivanja krivnje za smrt pacijenta čije stanje ni u jednom trenutku nisu prihvatili ozbiljno, niti profesionalno. Zašto u izvještajima nigdje nije navedeno da je pacijent došao u pratnji doktora-specijaliste, zašto ne piše šta je doktor izjavio, pogotovo zašto se ne spominje da je kod kuće imao kliničku smrt? Važne činjenice se nigdje ne spominju, ali zato su izvještaji puni neistinitih navoda .

 

 

Otpusna lista od 25.07.2005.godine u kojoj stoji : boravak od 25.07. do 25.07.2008.godine??? Gde je moj sin bio od 23.07.2005.godine? NA PRIJEMU, u tzv. Dnevnoj bolnici! Nije bio na ulici, ispred bolnice,  “slavnog” UKC-a?

Na otpusnoj listi stoji dijagnoza koja je utvrdjena tek obdukcijom, potvrdom smrti od 26.07.2005.godine, dan kasnije!!??

 

Na pismeni zahtev nas, Denisovih roditelja, izvrsena je obdukcija. Zasto smo je trazili? Nismo mogli shvatiti da se nas sin, izuzetno inteligentan, drustven, otvoren, vrlo poverljiv i privrzen porodici, u 26-oj godini poceo drogirati. A poverovali smo da tuzlanski lekari “slavne” klinike (cak 3 ekipe!) znaju svoj posao. Na kraju se, nazalost, ispostavilo da su obicni diletanti!

Niko nije znao zasto je Denis umro! Mi njegovi roditelji smo morali znali, sta god da je bilo u pitanju. Cak i da se radilo o drogi, zasto nisu nista preduzeli u tom pravcu? Ostavili su ga na milost i nemilost vlastitog organizma, bez ikakve medicinske pomoci, ostavili su ga da umre! Prokleti da ste Mario Krizic, Salih Azapagic, Samira Hasic, Fahir Barakovic! Moj sin je umro “zeljan disanja”, kako vam se, prokletim Hipokratovim krivokletnicima, 3 dana zalio!

  

 

Zivim za dan kad ce ovaj zlocin biti kaznjen.

 

Stranice knjige “IN MEMORIAM” od 30. do 38.:

 

30 – 31 – 32 – 33 – 34 – 35 – 36 – 37 – 38

 

 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

•