„Da l’ ces cuti me,
kada budem na nebu?
Ko ce pamtiti, kada budem na nebu?
Ja znam moj put kroz noc i dan,
jer ja znam, ne pripadam ovom nebu.“
Sine moj… cujem Te, cujem i pamtim Te… uvek i zauvek…
Ne, ne, Ti ne pripadas nebu, tamo su Te poslali Tvoji dzelati…
I 14-ti rodjendan bez Tebe prodje, prokleti bili dzelati u belom…
Ostali su samo Tvoji besmrtni tragovi… avgustovski… lavovski …
I Tvoje drvo za planiranu, nikad zavrsenu lampu, jos je tu, cuvam ga…
I Tvoji kaktusi koje si voleo, sada mladi potomci onih starih, redovno cvetaju…
I suncokreti, cvece Lava, koje smo zasejali za Tebe, a koje si uvek voleo, obozavao…
I slike… knjige… razglednice… beleske… mnogo toga je jos uvek tu, na istom mestu…
Sve, sve je tu… samo Tebe nema…
