DENIS – i mracna strana BH pravosudja (tuzilaca i “kompanije”)

Citiram “ODGOVORNOST ZBOG LEKARSKE GREŠKE” (prof. dr Jakov Radišić – Revija za pravo osiguranja Broj 1/2009):

“Objektivno merilo za pažnju mora da opravda poverenje koje ljudi imaju u medicinu kao struku i instituciju. Zato lekar mora da pruži pacijentu pomoć koju medicina uopšte može, a ne onu koju može pojedinac. On se ne može opravdati time što će reči: “Učinio sam sve što sam mogao”. Lekar mora biti svestan kolike su mogućnosti medicine i vlastite mogućnosti. Kad prihvati da leči pacijenta treba da proveri da li poseduje potrebna znanja i sposobnosti da lečenje obavi prema važećim medicinskom standardu. Ako nije u stanju da garantuje takav standard, mora prizvati u pomoć drugog, iskusnog kolegu, ili se uzdržati od lečenja i pacijenta ustupiti drugom lekaru. S toga se obično kaže: “Lekar ne mora sve da zna, ali mora da zna šta ne zna”. Drugim rečima, valja uvek garantovati standard iskusnog lekara specijaliste… Prvi lekar ima da odgovara za sve štetne posledice koje je njegova greška adekvatno izazvala. To podrazumeva i odgovornost zbog greške drugog lekara koji je docnije lečio istog pacijenta, ukoliko je potreba za tim lečenjem uslovljena greškom prvoga…
…da li bi pacijent preživeo da mu je lekar blagovremeno ukazao medicinsku pomoć? Na takva pitanja retko kad je moguće dati pouzdan odgovor. Pošto je direktan dokaz uzročne veze često nemoguć, osobito kad se lekarska greška sastoji iz nečinjenja, pravo se mora zadovoljiti indirektnim dokazima, tj. indicijama. Uzročna veza smatra se utvrđenom ako pacijent dokaže da je lekar načinio grešku i da takva greška, prema saznanjima medicinske nauke i lekarskog iskustva, vodi tipično ka šteti koja je nastala. Tada je stvar lekara da dokaže da se u konkretnom slučaju taj tipičan kauzalni razvoj nije ostvario, nego da je reč o atipičnom ishodu. Izvesnost o nastupanju neke činjenice koja sudiji treba da pruži dokaz ne sme se identifikovati sa apsolutnom eliminacijom svake druge mogućnosti.
Ukoliko se utvrdi da je u pitanju gruba lekarska greška i da je pacijent pretrpeo štetu na svome zdravlju koju je propisno lekarevo postupanje trebalo da spreči, tada lekar snosi teret dokazivanja da se šteta ne svodi na njegovu grešku. Drugim rečima, lekar treba da obori pretpostavku o uzročnoj vezi, ako hoće da izbegne odgovornost zbog štete…”

I tako dalje… i tako dalje – sjajni profesor dr Radisic!

KRIVICNA PRIJAVA… A KOME TO KRIVICNA PRIJAVA??? NIKOME!!!
Da, u drzavi kakva je BiH zaista NIKOME! I dan danas!

2006. – Krivicna prijava – odbijena od strane Tuzilastva TK (Ivo Iveljic, Slaven Koval) na osnovu “strucnog” misljenja vestaka Cihlarz Zdenka…

Cudno je kako taj isti Cihlarz Zdenko kasnije sam sebe demantuje (vise se ne moze procitati na internetu, no evo dokaza (dvostruki arsini ha Cirhlazu?!):

2013. – Ustavni sud BiH – odgovara na apelaciju nakon 3,5 godine! “Zanimljivo” zar ne?

2014. – Evropski sud za ljudska prava u Strazburu – azuran. Ni godina nije prosla, vec su zavrsili posao…

Horor tuzilacke struke u BiH je poznat: smena GLAVNIH tuzilaca BiH (Milorad Barasin, Goran Salihovic), procesi koji se vode (ili ne vode, nazalost) protiv nekoliko tuzilaca, propale istrage, neresena ubistva, ZATASKAVANJA, “nestanak” dokaza, “zaboravljeni” (citaj sakriveni) predmeti, kriminal i korupcija u NJIHOVIM redovima… sve to govori o “napretku” “nezavisnog” (!) pravosudja u BiH. Takozvana reforma bas “napreduje” iz dana u dan, iz godine u godinu i DAN DANAS… ko prati – UZAS! 

Pa “zar i ti sine Brute” – Tomislav Ljubic… ipak NISAM iznenadjena!

PRAVDA ZA DENISA i svu decu koju nam NEKAZNJENO ubijaju… I ne samo u BiH nazalost, tako je na celom ovom brdovitom Balkanu.